О књизи: 2016 / Ја, Савва Кобчик, студент Академије Тимирјазев, када сам дошао на овај свет, једноставно сам морао да преживим. И предао сам се вољи тока живота. И одвукла ме узводно. У области којима никада нисам тежио и које су ми често несхватљиве. „Ово мора да се апсорбује са мајчиним млеком“, рекао ми је генерал ађутант краља Олмута и показао се у праву. Стално се налазим у непријатним ситуацијама управо зато што ни не познајем локалне реалности толико колико их не осећам. И не само озлоглашено дворско друштво, већ и планински обичаји народа којима овде званично припадам. Друге реакције су васпитане у мени. Ја сам руски сељак, кулак, ако хоћете. Овде ми је најлакше у војсци, јер је војска свуда војска. Ја сам шеф - ти си будала, ти си газда - ја сам будала. Али не дају ми да служим у војсци где желим - у ваздухопловном одреду на ваздушним бродовима. И уопште, одузето ми је све што сам створио за царску војску. Оклопни воз, јуришна чета... Наређивали су ми, чак и Витешки крст – што је овде еквивалент Хероју Русије, али ми нису дали да се борим. Властима сам више потребан као фабрикант него као официр. Имају много официра, али мало произвођача, посебно оних који производе митраљезе.